ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ II 1968-1973.

Драган Крстић

ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ II 1968-1973.

Драган Крстић

Драган Крстић

ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ II  ̶  1968-73.

Библиотека Повест, књига 3

515 страна, ћирилица, формат 21х14, тврд повез, шивено, 2015.

ISBN 978-86-89881-02-8

 

Друга од шест књига тајног дневника писаног између 1960. и 1988.

 

„За оно што се може подразумевати под духом „Запада“, барем у критичном периоду у коме је одлучена и наша садашња историја, било је карактеристично да је у својим прорачунима ниже вредности надредио вишим, па је главни предмет његове политике био обичан бакалук, којим се, наравно, историја не може правити, или због ког она мора испасти наказна...

Немогуће је претпоставити да природа послератног режима у Југославији одудара од природе менталног инструментаријума оних који су увели тај систем на власт. Совјетски Савез, затим Енглеска и САД (са њима и Ватикан и масонерија) користили су Комунистичку партију Југославије као средство, али да ли се природа средства може уопште и разликовати од природе циљева, и да ли је могуће да природа циљева одудара од природе оних који те циљеве желе да постигну? Мислим да се управо у случају Југославије откривају скривене особине Запада, ма како их његови представници жустро одбацивали и приписивали другима.

Када сам малопре споменуо да су се Срби једини борили против обеју тоталитаризама, националсоцијалистичког и коминтерновског, погрешио сам утолико што је требало рећи да су се борили против три тоталитаризма, укључујући онај који је скривено лежао у понашању такозваног слободног света. У Југославији се одвијала та борба (против свих трију тоталитаризама) – и у Југославији су идеологије Запада и Истока имале усклађене односе. Споразум „пола-пола“ утицаја између Черчила (који је то предложио) и Стаљина (који је то одмах прихватио) само је формално „формалан“. То је био чин који је само операционализовао оно што је подземно лежало на обема странама. Ту хармонију они су одржали и после рата. Тако је настао и четврти тоталитаризам, послератни југословенски режим, против кога су се Срби такође морали све време борити – и који се са толико жестине и бруталности борио против Срба, уз обилату помоћ обеју страна, на њихово опште задовољство.

Само затворени ум може замислити да постоје разлике између средстава и циљева који се тим средствима постижу. Циљеви се не могу издвојити и постати независни од средстава, а и једно и друго се не може одвојити од природе онога који користи нешто да би постигао одређене циљеве. У случају Срба то се јасно видело, и посебно уверљиво у позитивним аспектима односа. Осим негативног (негативистичког) односа према Србима, Англосаксонци и Коминтерна лако су се споразумели да послератна власт треба да припадне словеначко-хрватској политичкој доктрини, и то у комунистичкој варијанти. Тако је после једног гангстерског режима (НД Хрватска Анте Павелића) дошао на власт други облик државног терора са истим словеначко-хрватским садржајима у облику „Титове Југославије“, који је такође био заснован на ватиканским концептима друштва на овом простору. Независно од конкретног политичког програма, свим учесницима у насталој политичкој и историјској игри било је заједничко да су се психолошки заснивали на концепту ауторитарне личности и посредованој егзистенцији. Ватикан ту служи као прототип посредовања веза са трансцендентним светом и метафизиком историје, а Коминтерна, ислам (чији су представници такође учествовали у увођењу терористичког друштвеног поретка), Анте Павелић, Јосип Броз и њихове компаније само су извод тог основног концепта. Да ли су Черчил и Рузвелт, као представници западног света, могли бити изузети из тог основног концепта свести личности? Они су тим концептима само скривеније припадали, као што, уосталом, и Ватикан скрива своју тоталитарну природу. Између робља које је боље плаћено (у такозваним демократским друштвима) и робља које је бедно плаћено (у такозваним социјалистичким земљама) има много разлике, али оне мало мењају у основном концепту робља и у основној онтолошкој угрожености.“

Библиотека Повест