НАРОДНИ ПУТ

Милан Гавриловић

Милан Гавриловић

НАРОДНИ ПУТ

Библиотека Повест, књига 4, 2015.

570 страна, ћирилица, формат 21х14, тврд повез, шивено

ISBN 978-86-89881-03-5

Одабрани списи дипломате, министра, четника добровољца, краљевског посланика у Совјетском Савезу из бурног времена у ком је дао значајан, али прећутан допринос.

„У на­шој но­ви­јој исто­ри­ји, за ско­ро век и по сло­бод­ног жи­во­та, ми Ср­би има­ли смо и до­бре и рђа­ве др­жав­ни­ке. До­бри су има­ли сво­је сла­бе, сла­би и сво­је све­тле тре­нут­ке. Сва­ко је до­при­нео што је мо­гао да се из пе­пе­ла ко­сов­ских ко­сти­ју срп­ски на­род по­диг­не до ста­ре сла­ве и ве­ли­чи­не. Да се по­диг­не и одр­жи на оној ге­о­граф­ској ве­тро­ме­ти­ни у ср­цу Бал­ка­на о ко­ју су се ло­ми­ле на­је­зде осва­ја­ча са ис­то­ка на за­пад, и за­па­да на ис­ток, са се­ве­ра на југ, и с ју­га на се­вер, јер су се глав­ни пу­те­ви на ње­му укр­шта­ли и јер смо сва­кој тој на­ва­ли ми ста­ја­ли на пу­ту. Кич­ма на­ша, Мо­рав­ско-вар­дар­ска до­ли­на, би­ла је кич­ма Бал­ка­на. За­то је сва­ко пре­гао да нас здро­би да би др­жао Бал­кан. За­то нас и да­нас дро­бе. И за­то док смо ми би­ли сло­бод­ни, и Бал­кан је био сло­бо­дан. С на­шим па­дом па­дао је и Бал­кан. Али смо па­да­ли по­след­њи и пр­ви се ди­за­ли. Пр­ви смо уста­ли и пр­ви уче­ство­ва­ли у вра­ћа­њу тур­ске на­ва­ле са Са­ве и Ду­на­ва по­ла­ко на­траг ка Ца­ри­гра­ду и Ази­ји. Пр­ви се од­у­пи­ра­ли не­мач­кој на­ва­ли на Со­лун и Сре­до­зем­но мо­ре, и пр­ви со­вјет­ској на­ва­ли. Све­тао, али и му­чан био је тај пут. Све­тао, јер се упо­р­но ишло ве­ли­ком ци­љу, осло­бо­ђе­њу и од­бра­ни сло­бо­де. И те­жак,јер нас је стао мно­го кр­ви. Ни­је би­ло са­мо по­бе­да. Би­ло је на том пу­ту и по­ср­та­ња, и па­да­ња, и по­ра­за, и опет но­вих за­ма­ха, но­вих по­бе­да. Ве­ли­ки у по­бе­да­ма, у сре­ћи, срп­ски је на­род оста­јао ве­ли­ки и у не­сре­ћи, и из по­ра­за цр­пео но­ву сна­гу за но­ве под­ви­ге. Сла­ви­ли смо Ко­со­во иа­ко смо на ње­му би­ли по­ра­же­ни. Том ко­сов­ском ду­ху има­мо да за­хва­ли­мо што нас ни­је­дан по­раз ни­је мо­гао сло­ми­ти, што је по­сле Ко­со­ва мо­гао до­ћи Ка­ра­ђор­ђев уста­нак и Ку­ма­но­во, по­сле Слив­ни­це Бре­гал­ни­ца, по­сле па­да Бе­о­гра­да Цер и Ко­лу­ба­ра, по­сле Ал­ба­ни­је До­бро По­ље. Ни­је­дан нас по­раз ни­је мо­гао сло­ми­ти. Не­ће ни овај…

Из исто­ри­је на­ших по­бе­да и по­ра­за јед­на нам се по­у­ка на­ме­ће. Чо­век се, као и на­род, рет­ко учи ту­ђим ис­ку­ством. По пра­ви­лу нај­бо­љу по­у­ку да­је сво­је соп­стве­но. Ако ичим, тим смо ис­ку­стви­ма бо­га­ти, и су­ви­ше. Че­му нас она уче? Че­му нас уче на­ше по­бе­де и по­ра­зи? По­сле по­бе­да ми смо се ма­ло ду­го од­ма­ра­ли на ло­во­ри­ка­ма и по­ма­ло ли­чи­ли на рас­пу­сног на­след­ни­ка јед­не бо­га­те ма­се. За­бо­ра­вља­ли смо да ако за нас Ср­бе ни­је­дан по­раз ни­је ко­на­чан, ни­је та­ко исто ко­нач­на ни­јед­на по­бе­да. За­што? За­то што на­ше по­бе­де, ако су мо­гле из­ме­ни­ти вр­ло мно­го у од­но­си­ма љу­ди и на­ро­да, ни­су мо­гле из­ме­ни­ти наш ге­о­граф­ски по­ло­жај на Бал­ка­ну, наш сре­ди­шњи по­ло­жај. Ва­ља­ло је оста­ти буд­ним, мо­три­ти ви­ше на оно што се де­ша­ва око нас и у све­ту, во­ди­ти бо­љу спољ­ну по­ли­ти­ку. Не­ма, ме­ђу­тим, тог му­др­ог др­жав­ни­ка ко­ји би, без до­бре уну­тра­шње по­ли­ти­ке, мо­гао во­ди­ти до­бру спољ­ну. Шта зна­чи до­бра уну­тра­шња по­ли­ти­ка? Са­мо је јед­на до­бра: она ко­ја се из­ра­жа­ва на сло­бод­но из­ра­же­ној на­род­ној во­љи. Пре­кид у овој на­род­ној по­ли­ти­ци зна­чи уну­тра­шњи вр­тлог, сла­бост,а сла­бост уну­тра пр­ви је услов за по­раз спо­ља...

Го­ди­на 1941. за­те­кла нас је без Ни­ко­ле Па­ши­ћа и без ијед­ног чо­ве­ка ко­ји би ма до­не­кле био ра­ван ње­му, јер је за­у­ста­вљен био по­ли­тич­ки жи­вот, за­у­ста­вљен раз­вој по­ли­ти­ча­ра у др­жав­ни­ка, и са­мо та­ко је мо­гло до­ћи до пот­пи­си­ва­ња Пак­тас Хи­тле­ром 25. мар­та. Али је остао на­род и љу­ди ко­ји су ве­ро­ва­ли у на­род. Та­ко је до­шло до 27. мар­та. И да­нас, ка­да се на­па­да 27. март као те­шка по­гре­шка јер је увео зе­мљу у је­дан не­ра­ван рат, и хва­ли 25. марткао му­дро др­жав­нич­ко де­ло, ми мо­же­мо са­мо ре­ћи да је нај­лак­ша спољ­на по­ли­ти­ка – ка­пи­ту­ла­ци­ја, али да од ка­пи­ту­ла­ци­је је­дан на­род не жи­ви. Да је уме­сто ни­за от­по­ра наш на­род знао са­мо за низ ка­пи­ту­ла­ци­ја, ње­га дав­но не би би­ло, бар не ова­квог. И цар Ла­зар је мо­гао при­ми­ти ул­ти­ма­тум сул­та­на Му­ра­та. И до­шао би по­раз без сла­ве, без ко­сов­ске тра­ди­ци­је. И Ни­ко­ла Па­шић је мо­гао при­ми­ти ул­ти­ма­тум ца­ра Фра­ње Јо­си­фа, и до­шао би по­раз без Це­ра, Ко­лу­ба­ре, До­бр­ог По­ља. Мо­гао је и Дра­жа Ми­ха­и­ло­вић би­ти да­нас једно ра­се­ље­но лице ви­ше на до­бро­вољ­ном ра­ду у ту­ђи­ни, а има љу­ди ко­ји твр­де да је и ње­го­ва по­ја­ва би­ла по­гре­шком. За­што? За­то што је под нај­те­жим при­ли­ка­ма раз­вио за­ста­ву сло­бо­де и но­сио је кроз бор­бу, кроз не­рав­ну бор­бу и са Хи­тле­ром и са Ста­љи­ном. Они­ма ко­ји ка­жу да је све то та­ко али ко­ли­ко је гла­ва из­гу­бље­но и рат ипак ни­је до­би­јен, ми од­го­ва­ра­мо исто као и 1915: „Рат ни­је још свр­шен!“ Они­ма пак ко­ји сма­тра­ју да је ле­ген­да о не­бе­сном цар­ству са­мо хри­шћан­ска уте­ха за по­раз на зе­маљ­ском, од­го­ва­ра­мо да је она и нај­бо­љи пу­то­каз из по­ра­за у по­бе­ду. “