ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ III 1974-1975.

Драган Крстић

Драган Крстић

ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ III  ̶  1974-75.

Библиотека Повест, књига 5

515 страна, ћирилица, формат 21х14, тврд повез, шивено, 2016.

ISBN 978-86-89881-05-9

Трећа од шест књига тајног дневника писаног између 1960. и 1988.

„Филиокве је једна од оних малих, „једва приметних“ разлика које су суштински измениле свет и његову историју. Само један верник и једна именица изменили су целокупну структуру порука старих светих књига, као што једна тачка или црта могу да измене структуру и смисао једне реченице, или неког цртежа, као што се добро зна у гешталт психологији. Првобитни постулат хришћанског веровања подразумевао је да Свети дух са својим Логосом може да исходи само од Бога, а не и од сина, Исуса Христа, који је сишао из трансцендентног света на земљу и имао овоземаљску улогу. Тиме је онемогућено да било која овоземаљска личност, па макар да је у питању и син Божји, поседује божански Логос и да њиме управља. У датом концепту трансцендентни свет постоји као такав по себи и за себе, и нико изван њега, у овоземаљском свету, не може имати његове атрибуте. У грчкој и римској антици постојали су богови који су лако прелазили из трансцендентног у овоземаљски свет, и који су поседовали атрибуте једног и другог света, наизменично или једновремено. Прелазак на монотеистичке религије није подразумевао само постојање једног јединог извора трансцендентних сила, већ и апсолутно раздвајање оностраности од овостраности, са људима који по основној пропозицији не могу располагати трансцендентном моћи, не могу бити њени наследници, и не могу ту моћ предавати другом, нити је посредовати на било који други начин.

Увођењем оног додатка „... и сина“ у пропозиције фундаменталног веровања (религиозности), Западна црква је разрушила првобитну структуру односа човека према Богу и Светом духу и поставила нове односе. Ако је Божји син такође исходиште Светог духа, онда и наследници Исуса Христа, његови апостоли, наслеђују и носе у себи ту трансцендентну моћ, располажу Логосом и могу њиме управљати. Сматра се да је први поглавар тада заједничке хришћанске цркве био један од Христових апостола, свети Петар, тадашњи бискуп у Риму, и по том основу Римска црква би требало да представља наследника Исуса Христа. Заједно са тим наслеђем преносе се по тој схеми и сви атрибути који произлазе из оног додатка „... и сина”, па поглавар Римске цркве репрезентује и Бога (који је послао Христа на земљу) и Свети дух, са Логосом, апсолутном истином и непогрешивошћу. Монотеистички концепт веровања је остао, али не и потпуна раздвојеност оностраности и овостраности. Чином веровања које се односи на трансцендентни свет, апстрактан, непостојећи у конкретном свету, требало је придодати одлике божанског бића обичном човеку, од крви и меса, смртном. Пред тим смртником припадници римокатоличке цркве морали су бити апсолутно послушни, јер је он поседовао Логос, и јер је одређивао начине мишљења и понашања, а веровање је већ било одређено претходним постулатом. Тај исти обични човек, један међу многима, требало је да посредује односу појединца са трансцендентним светом, и да поседује вољу трансцендентних сила овде, на земљи, одређујући судбине исто тако обичних људи.

У време развоја догме о Христу као изворишту Светог духа и апостолима као  његовим наследницима и папама као апсолутним наследницима Светог духа, слична учења развијана су и у исламу. Мухамед је узлетео право на небо и придружио се Алаху, али је на земљи оставио много синова, који су сви задржали атрибуте непосредних посредника између неба и земље. У исламу је било више центара моћи религиозних односа према трансцендентном свету, док је у западнохришћанској цркви остао само један. Постоје и друге разлике, које са становишта религиозних учења могу бити велике и значајне, али оне ме овде не занимају, јер се бавим само оном сличношћу која је оставила најдубљег трага у психологији нашег времена, и која је битно утицала на понашање великог броја људи. То је модел религиозног веровања који је задржао један аспект античког многобоштва, са непосредним преносиоцима   трансцендентних сила у овоземаљску раван понашања. Појединац се нашао у положају да мора бити посредован не само од цркве као Божје установе, али која би у концепту требало да буде деперсонализована, већ и од конкретних појединаца, који су по пропозицији веровања носили у себи онострани Свети дух, са његовим речима и Логосом. Независно од било каквих декларативних исказа, та позиција појединца морала је водити теократском понашању, потенцијалном, или оперативном тамо где је нека држава прихватила тај концепт религиозности. На тим психолошким основама почивали су верски ратови са привидно божанским налозима за истребљење противника. Није била у питању победа, већ уништење оног другог, онаквог како постоји, било биолошким уништењем било његовим преласком у „праву“ веру. И тај налог долазио је из оностране реалности, право од Светог духа и његовог Логоса, свеједно што је био изговорен од овдашњег смртника. Пошто су ти налози стизали са највише инстанце, изнад које нема ниједне друге, а испод које су све остале, то се захтевала апсолутна послушност, пред којом нису могли постојати никакви етички или естетски обзири. Чак је и дете у колевци, ако је припадало оној другој страни, морало бити уништено, у славу Бога и Светог духа, или Алаха.“