ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ IV 1976-1977.

Драган Крстић

Драган Крстић

ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ IV  ̶ 1976-77.

Библиотека Повест, књига 6

301 страна, ћирилица, формат 21х14, тврд повез, шивено, 2017.

ISBN 978-86-89881-07-3

Четврта од шест књига тајног дневника писаног између 1960. и 1988.

„Ово су дани држав­ног пра­зни­ка, кому­ни­сти сла­ве неки од сво­јих дана који су про­гла­си­ли важним за све, а не само за себе. 29. новем­бра 1943. при­пад­ни­ци кому­ни­стич­ких и дру­гих пар­ти­ја Хрват­ске и Сло­ве­ни­је саста­ли су се у Сали сокол­ског дома у Јај­цу, у ома­њој згра­ди и Сали за сокол­ска дру­штва у мањим гра­до­ви­ма, како су те згра­де пра­вље­не изме­ђу два рата у Југо­сла­ви­ји. Тада су посто­ја­ле само кому­ни­стич­ке пар­ти­је Хрват­ске и Сло­ве­ни­је и нека општа Кому­ни­стич­ка пар­ти­ја Југо­сла­ви­је, у коју су се учла­њи­ва­ли инди­ви­ду­ал­но сви оста­ли, и при­пад­ни­ци наци­о­нал­них мањи­на, фолк­сдој­че­ри, Мађа­ри на при­мер. Срп­ска кому­ни­стич­ка пар­ти­ја није посто­ја­ла, па на том саве­то­ва­њу није ни могла уче­ство­ва­ти, као ни било каква дру­га поли­тич­ка или ма каква срп­ска уста­но­ва. Уче­ство­ва­ли су неки Срби поје­дин­ци, као и поје­дин­ци Мађа­ри или фолк­сдој­че­ри. На том засе­да­њу нису се поја­ви­ли ни пред­став­ни­ци касни­је изми­шље­них наро­да, маке­дон­ци, црно­гор­ци, мусли­ма­ни. Само су Хрва­ти и Сло­вен­ци били поли­тич­ки и дру­штве­но пред­ста­вље­ни. Они су изгла­са­ли неке резо­лу­ци­је о новој, анти­срп­ској Југо­сла­ви­ји, и те резо­лу­ци­је одмах су узе­те као осно­ва за пре­го­во­ре вели­ких сила о Југо­сла­ви­ји на Техе­ран­ској кон­фе­рен­ци­ји, која се тако­ђе тада одр­жа­ва­ла, и која је у свом дру­гом делу рас­пра­вља­ла и о Југо­сла­ви­ји.

У то вре­ме, пар­ти­за­на пред­во­ђе­них кому­ни­стич­ким пар­ти­ја­ма Хрват­ске и Сло­ве­ни­је било је око десе­так хиља­да, а Југо­сло­вен­ска вој­ска (чет­ни­ци) има­ла је у сво­јим редо­ви­ма изме­ђу 50.000 и 100.000 људи под оруж­јем, и још око 200.000 људи на спи­ско­ви­ма, и то су „вели­ки“ одлич­но зна­ли, али им то није сме­та­ло да кому­ни­сте узму као репре­зен­те Југо­сла­ви­је, а да огром­ну Југо­сло­вен­ску вој­ску, која је пред­ста­вља­ла кон­ти­ну­и­тет Кра­ље­ви­не Југо­сла­ви­је, зане­ма­ре и одба­це, иако су са том Југо­сла­ви­јом још увек одр­жа­ва­ли дипло­мат­ске одно­се. Пар­ти­за­ни су се све вре­ме после пора­за у Срби­ји 1941. кре­та­ли на про­сто­ру Бихаћ-Јај­це, у запећ­ку Југо­сла­ви­је, где веће једи­ни­це чет­ни­ка нису сме­ле да зађу, јер би биле уни­ште­не зајед­нич­ком сна­гом од хрват­ских наци­ста и кому­ни­ста. На том про­сто­ру кому­ни­сти ником нису сме­та­ли, тамо није било зна­чај­ни­јих кому­ни­ка­ци­ја, нити важни­јих инду­стриј­ских пого­на за рат­ну про­из­вод­њу Немач­ке. Исто­вре­ме­но, пар­ти­за­ни су слу­жи­ли као зашти­та инте­гри­те­ту Неза­ви­сне држа­ве Хрват­ске, јер су зајед­но са хрват­ским наци­сти­ма пред­ста­вља­ли прет­њу југо­сло­вен­ској вој­сци ако би поку­ша­ла да зађе у тај про­стор. Кому­ни­сти су се ту сакри­ли и при­та­ји­ли, чека­ју­ћи неко сво­је вре­ме, и оно је дошло са падом Ита­ли­је, сеп­тем­бра 1943.

На пред­лог и инси­сти­ра­ње Енгле­за (Вин­сто­на Чер­чи­ла) Техе­ран­ска кон­фе­рен­ци­ја „вели­ких“ (са Совјет­ским Саве­зом и САД) је доне­ла одлу­ку о дава­њу леги­ти­ми­те­та пар­ти­за­ни­ма и кому­ни­стич­ким пар­ти­ја­ма Хрват­ске и Сло­ве­ни­је као репре­зен­та­тив­ним пред­став­ни­ци­ма Југо­сла­ви­је, који­ма ће саве­зни­ци од тада (то су чини­ли и рани­је) дава­ти сву мате­ри­јал­ну и поли­тич­ку подр­шку, што је прак­тич­но зна­чи­ло раз­бук­та­ва­ње гра­ђан­ског рата (који је пре тога већ био лока­ли­зо­ван и огра­ни­чен по оби­му) и осу­ду Југо­сла­ви­је на кому­ни­стич­ко там­но­ва­ње. Покрет Југо­сло­вен­ске вој­ске са огром­ном већи­ном људи и поли­тич­ких пред­став­ни­ка из свих кра­је­ва земље и из свих соци­јал­них сло­је­ва одба­чен је, што је у гра­ђан­ском рату зна­чи­ло и осу­ду на смрт. Настао је крва­ви гра­ђан­ски рат у коме мањи­на (кому­ни­сти) не би била побед­ник да су је пома­га­ли само Енгле­зи и Аме­ри­кан­ци (који су се непо­сред­но упле­ли у тај рат и ста­ли на стра­ну кому­ни­ста), да са дру­ге стра­не у помоћ није дошао Совјет­ски Савез и с огром­ном оклоп­ном арма­дом извр­шио вој­ну инва­зи­ју Срби­је.

Те чиње­ни­це је ваља­ло има­ти на уму да би се раз­у­ме­ла пси­хо­ло­шка поза­ди­на оно­га што се зби­ва на бео­град­ској теле­ви­зи­ји у ове за кому­ни­сте пра­знич­не дане. У част свог нај­ве­ћег пра­зни­ка, дана кад су од стра­них сила усто­ли­че­ни на власт, кому­ни­сти при­ка­зу­ју филм о Кром­ве­ло­вој рево­лу­ци­ји у Енгле­ској (годи­на 1649). Било би при­род­но да на свој дан кому­ни­сти при­ка­жу неки од сво­јих мно­го­број­них фил­мо­ва посве­ће­них њихо­вој „бор­би“, али они су иза­бра­ли један стра­ни, и то енгле­ски филм. Наја­вљу­ју­ћи тај филм, спи­кер­ка је чита­ла један дуги текст, са мно­го врда­ју­ћих увод­них напо­ме­на зашто и како то да се један „капи­та­ли­стич­ки“ филм мора дава­ти на „рад­нич­ки“ пра­зник. На кра­ју увод­ног комен­та­ра рече­но је да ништа не бри­не­мо, сле­де­ћи филм биће из Совјет­ског Саве­за (мислим да је спо­ме­нут неки филм режи­се­ра Дов­жен­ка).

Све се то укла­па у несве­сне пси­хо­ло­шке меха­ни­зме и сим­бо­ле, при­бли­жно она­ко како је то кон­ци­пи­рао Јунг у ана­ли­тич­кој пси­хо­ло­ги­ји. Пра­зник уста­но­вље­ња кому­ни­стич­ке држа­ве заи­ста је везан за Енгле­ску и Совјет­ски Савез, и сасвим је пси­хо­ло­шки при­род­но што се на тај пра­зник еми­ту­ју енгле­ски и совјет­ски фил­мо­ви, јер они и јесу пра­ви репре­зен­ти оно­га што се оди­гра­ло. Ригид­на кому­ни­стич­ка свест можда пома­ло позна­је дру­гог, али себе уоп­ште не пре­по­зна­је и не раз­у­ме­ва, и оту­да при­лич­но чиста сим­бо­ли­ка оно­га што се нала­зи у несве­сним сло­је­ви­ма кому­ни­стич­ке вла­сти у Југо­сла­ви­ји.“